nagradnjače i ostale instagram čarolije

Prije više od godinu dana, odlučila sam otvoriti svoj blog. To mi je dugo bila želja, ali nikad nisam pronalazila vrijeme za svoje hobije. Imala sam previše posla, previše obaveza, previše isprika. Onda se dogodila trudnoća, i porodiljni je tada izgledao kao nekakav godišnji odmor. Pravi trenutak da se uhvatim tipkanja, zar ne? Daleko je porodiljni od odmora, ali tada sam bila mlada, naivna i pod utjecajem hormona. Na svom blogu pišem prvenstveno iz sebičnih razloga, zbog sebe. Sekundarni je cilj da svojim tekstovima nekoga zabavim ili nekome pomognem. Da se razumijemo, pisanje mi nije strano. Pisala sam puno i u školi, i na faksu, a i posao koji radim od mene traži da dobro baratam riječima. Kako kaže Đole, riječi jesu moje igračke… Nisam imala (i nemam ni danas)…

jedvačekanje

Neću se opravdavati. Ja znam koliko volim svoje dijete i što sve radim za nju i što ću sve raditi za nju: danas i zauvijek. Nekima će ovaj moj tekst zvučati sebično – ali nije me briga. Netko će me etiketirati kao najgoru majku na kugli zemaljskoj. Njemu na dušu. Pišem za sve one koje se u ovim crticama moga života prepoznaju. Pišem i pisat ću iskreno i otvoreno, pa kakvi god da bili komentari na moje tekstove, pozitivni ili negativni. Pa krećemo jako: JEDVA ČEKAM JASLICE! I idemo dalje istim tonom: valjda korona neće opet zatvoriti jaslice, vrtiće i škole jer…ljudi moji dragi, roditelji zapravo, nadljudi dragi, tko će nama plaćati psihoterapiju? Capak? Ja sam mama. Zaposlena mama. Nekim danima i prezaposlena. Važna mi je karijera. Važan mi je…

svoga tijela gospodarica

Svi mediji pišu o tome, a ja sam, nadobudno, mislila da, kao po običaju, pretjeruju. Onda sam poslušala taj kobni idiotski intervju. ”Možda Škoro nije tako mislio”. Ne, draga moja Đurđa, mislio je baš tako. ”Njegove su riječi izvučene iz konteksta.” Nisu, dragi moj Jerko. Kontekst je taj: pobačaj kod silovane žene. Uzimajući u obzir da je Škoro poznata ličnost, doktor znanosti i kandidat za premijera, za njegovu skandaloznu izjavu nema opravdanja. Nema! Kao ni za one puknute cijevi kod Milanovića u stanu kada su bile poplave u Gunji. Samo što jedno su cijevi drugo je silovanje. Ponovimo što je to Škoro rekao: ”Ako žena zatrudni nakon silovanja, onda se mora dogovoriti s obitelji što će učiniti…” Ovo je slika Hrvatske danas, u 2020. godini. Ne u srednjem vijeku. Ovo…

brak nije nimalo instagramičan

Nedavno smo proslavili 5 godina braka. Proslavili. Čestitali smo si godišnjicu poljupcem jer za darove i slavlje nismo imali vremena. Nije 5 godina malo. Nekima nije ni puno, tipa mojim i njegovim starcima koji su preko 30 godina u braku. Ali pustimo dinosaure i vratimo se temi… Dragi i ja, iza nas, imamo uspona i padova, jedno remekdjelo (Lavicu), četveronožnog (četveronoškog?) ljubimca, posao i krov nad glavom. U 5 godina smo puno toga ostvarili. Sami. I ponosna sam na nas. Ranije sam brak zamišljala puno drugačije. Mislim da su za to krivi romani koje sam čitala i romantične komedije koje sam gledala. Ove zadnje su zasigurno i česti razlog rastava braka, život kao u američkim ljubavnim filmovima nitko ne vodi. Nisu ni Englezi bolji, onaj Hugh Grant je puno toga…

karantena dan 9.

Doma smo, kao i velika većina vas. Muž, mala, pas i ja. Ne pravimo plasteline ni sapune ni vulkane. Razmišljamo samo o tome kako da preživimo dan, navečer možda pogledamo neki film i odemo spavati. Za mene koja sam people person, ovaj je period noćna fu*king mora. Nije toliko ni do druženja, koliko do toga što ništa ne radi, nemaš gdje otići i popiti kavu na suncu, sve je nekako sablasno i tužno. Za njega, koji je introvert, sve je ok, osim što ne može otići na posao. I on i ja, on više nego ja trenutno, radimo do daljnjega, od kuće. Zajedno. Uz malu bebu. I psa. Bože ima li te? Jesam, nezahvalna sam znam, i duša me boli samo kad pomislim na rodilje iz Petrove i njihove bebače….

nonići

Šetajući danas po kvartu naletjela sam na jednog preslatkog nonića, unuk mu je prepričavao svašta nešto, ja pola nisam pohvatala, ali nonić ga je pozorno slušao i propitivao. Toliko slatkoće, mirnoće i ljubavi u njihovom odnosu. Dva različita svijeta, dvije sasvim druge generacije, a idu ruku pod ruku tako savršeno. Naša mala Lavica ima jednu veliku veliku sreću: i s jedne i s druge strane obitelji ima žive (i zdrave) djedove i bake. Radno aktivne i zaposlene, što je i logično kada uzmemo u obzir vrijeme u kojemu živimo. U toj njenoj velikoj sreći ima i jednu malu nesreću, nonići joj nisu baš iza ugla. Jedni su bliže, muževi roditelji, a jedni su bome daleko (moji starci) i to na čak 500 kilometara daljine. Moglo je biti i gore, mogli…

samo ljubav

Razmišljala sam o tome da napišem neki super romantični post povodom dana zaljubljenih… na Antinu sreću, neću. Dok ležerno uz prvu (i jedinu) jutarnju kavu skrolam fejs i čitam komentare na postovima o istospolnim parovima i pravu udomljavanja djece, diže mi se želudac. Znači, doslovno mi se riga. Toliko negative i mržnje i gramatičkih grešaka na jednom mjestu. Prestrašno. Neee Elena pec pec… ne čitati komentare… i onda mi uleti u vidno polje neka baba i njen ”to nije prirodno”. Na tu rečenicu obolim. Momentalno. Pa j…. led, što su oni, svemirci? Pogodili ste temu, istospolni parovi i udomljavanje djece. Najiskrenije me boli briga (da ne budem prosta) za sve one ljude koji će prestati čitati moje kolumne jer je meni skroz ok da istospolni parovi udomljavaju (pa i posvajaju),…

supertata, a ne statist

Postalo je gotovo nemoguće, od kad sam počela raditi i bez obzira na to što ne radim puno radno vrijeme, napisati blog. Imam više naslova, hrpu natuknica, puno inspiracije, ali mi dani prepreprebrzoo prolaze. Doslovno lete. Moj dan izgleda u jednu ruku kaotično, a u drugu monotono. Izdajanje, spremanje, dojenje, šetanje četveronožnog ljubimca, posao, kuća, dojenje, ručak, kašice, spremanje, dojenje, uspavljivanje itd… Svaki se dan ponavlja iznova i glavna parola postala nam je ”Živote robijo” koju, i gora polovica i ja, ponavljamo cca. 100 puta na dan – nije da brojim. Moja gora polovica Muškarac kojeg sam ja odabrala, tata kojeg je Leona dobila. Kakav je takav je, naš je. Šalim se, da nema njega, vraga bi se ja već vratila na posao, vraga bi ja išla na pilates, na…

još samo 1 dan i kreće ”new year new me” bulls**t”

Drage žene, majke, kraljice, uskoro kreće postblagdanski detox. Jeste psihički spremne? Sa prejedanja čokoladom prelazimo na ispijanje zelenih čajeva, a s izležavanja na kauču na opake treninge aerobika ili pilatesa. Hrabrije biraju teretanu. Pripreme za ljeto su na vratima, neće se kile same skinut. Ajmo, još samo 8 ponavljanja. Is it just me, ili se mi žene uvijek i stalno na nešto spremamo? Spremamo se za Božić od kraja ljeta. Sve mora biti cici mici i svi moraju biti zadovoljni, što poklonima, što hranom, što društvom i aktivnostima. Onda nam dolazi Nova, pa moramo biti skockane i lijepe, a kuća kao s reklame Ferrero Rocher-a, a naše slike na Instagramu savršene. Onda okrećemo stranicu, sve loše odluke puštamo u staroj i donosimo more novih koje već za Valentinovo padaju u…

povratak

Bliži se. Bliži se Leoninih velikih 6 mjeseci. Njoj je svejedno imala ona 5 mjeseci i 20 dana ili 6 mjeseci i 10 dana. Meni, s druge strane, točno 6 mjeseci njena života, ni dan više ni manje, označava kraj porodiljnog dopusta i povratak na posao. Period koji nas čeka neće biti nimalo lak, ali mi smo dvije velike cure i sigurna sam da ćemo se već nekako snaći. A tu je i tata, nismo same. Pitanje koje su mi često postavljali ljudi koji me poznaju (a i oni koji me ne poznaju baš najbolje) je: “Pa zašto se vraćaš raditi? Zašto ne ostaneš cijelu godinu kući s njom kad ti je već država dala?” Drugo pitanje koje su mi većinom postavljale žene, dosta hladnokrvno moram priznati, glasi: “Je l’…