tata na porodu

unsplash.com

Pričao sam neki dan s jednim prijateljem o porodu i kako je dobro da je otac tamo kraj majke, kao neka vrsta podrške i tako to. On je jedan od onih koji ne može dalje jesti kad nađe dlaku u juhi, pa je uvjeren da bi bilo dobro, ako bi već morao ići, da stoji defibrilator kraj njega jer će mu vjerojatno stati srce kad vidi prvu kapljicu krvi. “Jesi mi neko muško”, govorim mu. Ali on zna popravit mašinu za suđe, a ja ne znam. Zato mogu i krv i znoj i suze u velikim količinama. Ja sam stava, da otac mora ići na porod, jer pajdo, gledaj i pati i ti. Ne rađaju se djeca evo ap cap, treba se pošteno namučit, navrištat i polomit da dovedeš to malo čudo na svijet. Slabo ti je od krvi? Gadi ti se posteljica na podu? Onda nema seksa do daljnjeg. Pa ćeš doći k sebi. Je, zvučim kao neki feminazi, ali demokracija mi je omogućila da mogu blejati do mile volje, bez obzira na prijeke poglede muških kolega i njihovo gnušanje jer su oni samo alfa mužjaci kad oni odluče da je potrebno.

Ja sam bio oduševljen kad smo uplatili tečaj za starije dijete. A sudbina je odlučila drugačije, odnosno nije sudbina nego bakterija streptokoka radi koje nisam smio prisustvovati porodu. Ali čudom se čudim i danas, pustilo me nakon poroda odmah, s maskom. Mislim, ako meni mozak ne radi jer sam dobio prvo dijete, je l’ tom medicinskom osoblju bitno što ja još uvijek nosim tu bakteriju, ili bakterija je samo opasna dok žena stoji raširenih nogu metar u vis.

Na drugom porodu sam naredio svom organizmu da se održava u deluxe stanju. Niti da šmrcne jednom. Svaki dan je žena strepila kad će, kad će, jer bližio se dan kad je stariji rođen. I gle čuda, baš na taj dan doktor kaže, e draga moja, idemo mi lijepo gore. Ona od puste želje da ne ukrade starijem djetetu rođendan, ukrade starijem djetetu rođendan. Karma je kurva a? Pa mi ti ne daj da stavim ručke na kuhinju i da izaberem stolice.

Ja ne mogu dovoljno dobro opisati kako sam ja oduševljen tim činom. Nije mi čak bilo ni teško to odraditi, koliko god se žena trudila da mi zagorča taj boravak, e daj vodu, e vruće mi je, e daj boli me, e idu trudovi, e daj zovi doktora, e zovi sestru, e daj što mi je ovo trebalo… Daj mani me se, k’o da je meni lako. Njoj stavilo oni neki senzor da joj mjeri intenzitet trudova i onda me ne možeš lagati. Tu nešto se penje do 60ak ona već počinje uf uf af af. Koga lažeš? To što ja moram smišljati priče, pit’ mlaku vodu sa slavine i glumit ljepotana ako prođe ona crna sestra s čipkastim čarapama.

Kako žene postaju sebične pri porodu, to je strašno i nečuveno, samo na sebe misle. Daj mi ruku, kaže, bit će mi lakše kaže.

Prste mi je savila toliko da su mi jagodice dirale zglob s obrnute strane. Ne trebaju mi ruke, sreća. Što bi jednom vatrogascu, taksistu i influenceru kao što sam ja trebali prsti jedne ruke? A ona naprava pokazuje do sedamdeset. Mislim se u sebi koga lažeš. Ulaze u boks tu doktori, studenti, sestre kao na kolodvoru, svi gledaju i zagledaju se, a ja, eto, moram stajati na uzglavlju. Mene to ne zanima je l’? Ali dobro. Neka sam ja šikaniran, izdržat ću. Ne rađa svaki dan. I onda je počelo ono ”pravo”. Lomi ona prste, suze mi na oči idu. Izgubi ja pola dana, ali mali se ne da. Neće vani. Kao da zna u kojem nam je stanju ovaj vanjski svijet pa se drži svim silama unutra. Ali doktor neki uporan, uporna ona da mi slomi prste, uporno dijete neće da ide vani. Svi nešto uporni, svatko svoju bitku vodi, a ja samo pokušavam bar kažiprst da mi ostane čitav.

Odjednom, eto ga. Nema tog osvajanja Lige prvaka s omiljenim klubom, nema tog svjetskog prvenstva, nema tog automobila ni motora, nema tog orgazma, nema tog komada mesa, jednostavno nema te stvari ni osjećaja na svijetu koji može taj tren da se usporedi s kontaktom mojih očiju i te male sluzave, krvave i drhtave okruglice.

Za to se živi.

Naravno, umoran sam od poroda, ali eto, opet da njoj olakšam, nosio sam bebicu kako bi ona navodno došla k sebi. U to ulazi neka nova sestra, i meni govori: ”-A vidi tatice…”

Ja: ”-Nisam ja tata, ja sam ovaj novi pilot projekt rodilišta.”

Ona: ”-Kakvi pilot projekt, šta je to?”

Ja: ”Pa ja sam prvi tata čuvalica, majkama koje nisu došle s pratnjom dajem podršku i stojim umjesto muževa, nosim djecu i tako to.”

Ona se toliko isčudila da joj je čelo poprimilo oblik upitnika. ”-Ja odem petnaest dana na godišnji i odmah neke nove izmišljotine. A tebi momak svaka čast.”

Ja:”-Ma ne brinite, samo pošaljite nekog kroz pola sata, moram u idući boks.”

Žena bi me najradije ošinula stalkom za infuziju ali nije imala snage. Navodno.

Ali sve u svemu, išao bih svaki put. K vragu, išao bi svakoj ženi koja me to zatraži. Možda dobijem popust na tečaj, ako bude veća količina. Ili u najmanju ruku, zlatnu karticu tate čuvalice.

Željen Popadić
ŽELJEN Otac dvoje djece, Mihaela (6) i Marka (1). Radi kao vatrogasac u brodogradilištu, i ima svoj taxi, tako da radi kao magarac za svoje stado kući. U slobodno vrijeme, ako ga ima, voli pisati i jesti. Od kućanskih poslova jedino ne voli pranje bijele robe i pranje poda, ostalo sve pokorno radi po potrebi, a i bez nje. Uspješno vodi svoj neaktivni blog (https://seral-tribune.blogspot.com/), ali evo u zadnje vrijeme mu se čini da će zablistati