kad mama poludi

Vruće je! Tek je 10 sati ujutro, ja već ne znam za sebe! Sa mene se cijedi znoj nakon što sam oprala i izvjesila treću mašinu veša – možda pranje na potoku i nije tako loša ideja, barem bi me malo rashladilo i maknula bih se iz doma. Naredala sam neke dekice na kauč da Njihovim Veličanstvima bude mekano i udobno, novi potok znoja me oblio…a tek što me još čeka tokom dana. Pospremaj, kuhaj, vikni sto puta: dosta je, barem deset puta poželi udariti glavom u zid, pali klimu, gasi klimu, inhaliraj jer naravno da su bolesne na +35. I naravno da  cijelu noć nisam spavala jer me opet uhvatila bol u iščašenom kuku (tko zna što se tamo dešava, nisam bila na kontroli 20 godina) koja se nažalost sve češće vraća u sve gadnijem obliku. Neću još dugo moći odgađati posjet doktoru, samo kad bi netko pričuvao djecu i donio mi malo volje, eh. I tako da sve te standardne dnevne obveze moram obavljati šepajući, po stepenicama gore dolje, vrlo ugodno. Divan dan!

Mužu sam ujutro zalupila vrata pred nosom. Realno ništa nije skrivio, ali ipak u tom trenutku me nježno upitao: a što si ljuta!? Molim? Zar si se to stvarno usudio sad izgovoriti? Kako možeš!? Evo ti na, poljubi vrata sad, od mene pusu nećeš dobiti! Sramota! Da sam sutkinja ili neki diktator, sad bih te osudila na sto godina kopanja u rudniku! Dešava li se to vama kad ste ljute, umorne, u bolovima, iscrpljene od svega? Svi krivi za sve? Ja se tu mučim za vas, vi takvi i bla bla bla…? To mi je onda obrazac ponašanja i ustaljene izjave koje već svi znaju napamet, a nitko više ni ne reagira, samo čekaju da me prođe.

Glavna mi je misao sad, što mi je to trebalo!? Zar se nisam mogla udati za nekog bogataša, uživati na nekim jahtama, hodati po kozmetičkim salonima, imati možda jedno dijete, hrpu dadilja i spremačica, dva-tri ljubavnika!? I svi sretni i zadovoljni! Ha? Što kažete? Ovako sam fizički i psihički na rubu uništenja, a koja mi je točno nagrada za to?

Rekao bi mi sad moj muž: ali ovako imaš nas! Mi te volimo! Pih, ljubav! Velika stvar! Od ljubavi se nisam ni najela ni napila, samo se raspadam… Prsti mi gore sad dok lupam po tipkovnici, bol mi ubija i ono malo volje za životom, cure pokušavaju pjevati u periodima između dva napada kašlja…a mogla sam hodati po New Yorku u visokim petama, sva zgodna i uređena, poput Carrie Bradshaw, pisati novu knjigu… Da, snovi!

Da, mozak mi je skroz iskipio od vrućine i nesanice. Tako je to kad mama poludi! Vjerujem da znate o čemu pričam. Umor je svakoj majci najvjerniji pratitelj i glavni neprijatelj. Svašta kažemo i pomislimo u takvom stanju. Ali onda opet, dođe taj predivni osmijeh, ti iscjeljujući dječji zagrljaji zbog kojih sve to negativno ispari.

Nije lako niti je lakši izbor, možda nije čak ni pravi izbor, tko će znati, ali ipak ne bih htjela provesti život ne znajući kako je to biti mama.

Navečer kad svi zajedno legnemo i gledamo tv, a muž i ja gledamo u njih iznova im se diveći kao da su osvojile Nobelovu nagradu, sve poprimi pravi smisao…do ujutro i tako ispočetka…pretpostavljam da inače ne bi bilo zanimljivo.

Vrijeme je da nazovem muža i ispričam mu se, iako bi naravno trebao znati kad se što kaže i zašto sam ljuta i što mislim, ali dobro, reći ćemo da sam ja kriva ovaj put. Nije meni lako s njima,  ali stvarno ni njima nije lako sa mnom. Možda postoji neki paralelni svemir u kojem sve obavljam sa savršenom lakoćom, bez trunke znoja i problema, ljutnje i gluposti. Dok ne dođemo do njega, morat će me trpiti ovakvu…a i kad se malo temperatura vani snizi, biti ću normalnija. …možda.

Fotografija: Pexels

Ana Šantorić Kekez
ANA Mama tri predivne curice koja voli knjige, putovanja i Starbucks. Nedavno je ponovno krenula na fakultet u nadi da će ga napokon i završiti. Uz stalne školske brige, privikavanje na vrtić, putovanja, sad i studentske muke, borbe sa kilogramima i ostalim životnim važnim i nevažnim sitnicama velika želja joj je vratiti se pisanju.