novi član obitelji

Jedne večeri, dok smo ležale u krevetu i čitale priču za laku noć, kaže meni Korana: „Gle mama, Bidi je tu!“ i rukom pokaže lijevo od kreveta. Pogledam, a tamo nema ništa, osim praznog dijela između kreveta i zida. „Bidi?“, pitam ja pomalo sumnjičavo. „Da, da. Bok Bidi!“, pozdravi ona veselo i nastavi gledati u knjigu kao da se ništa nije dogodilo. „Tko je Bidi, ljubavi?“ „Bidi je Bidi“, odgovori ona nonšalantno. „Okeeeeej“, pomislim ja, „očito imamo imaginarnog prijatelja. Juhu.“

Prvo sam, suptilno naravno, htjela istražiti tko je taj Bidi. Je li to netko koga zna ili je samo plod njene mašte. A da ima bujnu maštu, pokazala je već ranije. Tako sam saznala da je Bidi muško, ima dugu kosu, plavu i crvenu. Bidi je s nama stalno, ali ne radi sve isto što i ona. Nekad baš neće jesti i neće ići u vrtić, većinom se neće kupati, a pogotovo neće prati kosu (isto kao i Korana). Ponekad ga moram uzeti za ruku, isto kao i Koranu. Ponekad ga moram nositi jer mu se ne da hodati. Bidi ima jednu godinu, radi s ribicama i žabama, radi i nedjeljom, a nedjelja mu nije dodatno plaćena (sve smo to saznali iz razgovora!). Mama mu se zove Peta, a tata Peđa. I, naravno, Bidi je bio mami u buši. (Da,da, pretpostavljam i ja da Korana želi bracu.)

Jednog dana, za vrijeme ručka, Korana nam je ispričala kako je Bidi pao i razbio lakat. „Kako je pao?“, pitali smo, a ona nam je objasnila da Bidi nije slušao mamu i zato je pao. Puno je plakao, ali mama ga je poslije poljubila i rekla mu da će sve proći, ali MORA slušati mamu. Baš čudno, dan prije smo se Korana i ja posvađale jer se penjala na stol i skoro je pala.  Sjećam se da sam joj rekla „Moraš slušati mamu, mama se brine za tebe da ne padneš“ .  A nekoliko dana poslije, kad je Korana trebala oprati ruke, a nije htjela, Bidi je bio taj koji je „spasio“ situaciju. Rekli smo joj da je Bidi već u kupaonici, čeka ju sa sapunom i ona je odjurila. Oprala je ruke zajedno s njim i sve je bilo u redu.

Ima trenutaka kad Korana nije u centru pažnje, mi „veliki“ pričamo nešto o poslu dok se ona igra sa strane. Taman kad pomislimo kako nas ne sluša, eto nje: „Tako i moj Bidi. Puno (r)adi. E Bidi, Bidi!“ Ponekad Korana i Bidi sami vode razgovore, ponekad i mi vodimo razgovore s Bidijem. Slušamo ga, smijemo se njegovim forama, uključujemo ga u naš život. Kad Korana vidi mene i dragog kako „pričamo“ s Bidijem, slatko se nasmiješi i nastavi s igrom. Kaže moj dragi kako je Korana itekako svjesna da Bidi ne postoji i smije se nama, odraslima, koji vidimo Bidija. Blesavi starci.

Nekad me iznenadi koliko je Bidi prisutan u našoj svakodnevnici. Ali za sad mi se čini da je Bidi skroz cool tip. S tom pola crvenom, pola plavom kosom, mora da je neki alternativac. A i sviđa mi se što radi s ribicama i žabicama. Valjda je ekolog. Naravno da sam posjetila „Google doktora“ i svi se slažu da imaginarni prijatelji nisu loš znak. Najčešće se javljaju  kod djece jedinaca, najstarijoj djeci u obitelji, kreativnoj i maštovitoj djeci, te onima koji ne provode slobodno vrijeme uz tablet ili televizor.  A najčešće „odlaze“ kad dijete dobije bracu ili seku. Hmmmm….