MALO PO GUZI

Pitate li moju baku, vjerojatno i svoju, dobit ćete onaj klasični izlizani odgovor „batina je iz raja izašla“. No je li to zaista tako? Znamo da nije, ali često nam u naletu emocija, bijesa, dječje histerije, ruka poleti ka dječjoj guzi. Lagala bih kad bi rekla da nismo prošli isto, ali nekako se u mene kroz vrijeme usadila ljubav prema ljudskoj psihologiji, a saznanjem da sam trudna, i dječjoj.

Tako sam ja šetala sa svojim trbuhom i proučavala roditelje. U dućanu. U kafiću. Na cesti. Na moru. Na dječjem igralištu. Mantrala samu sebe i svog dragog (svaka mu čast na živcima!) „Ja to neću raditi, ja neću biti takva”.
Onda ti realnost opali šamar u sekundi i nađeš se pred zidom. Moje dijete je dobilo po guzi. Okej, nije kraj svijeta. Zemlja i dalje nije ravna ploča, a Svemir je ostao isti. Ali ja nisam. Nipošto. Hrpa misli, a sve su toliko drugačije, toliko frustrirajuće. No, ako se vratimo na moju ljubav spram psihologije, nekako sam spontano došla do zaključka (ono što slijedi je moj zaključak, nisam Sigmund Freud i nemoj ovo pisati u školskom referatu).

Vratimo se na zaključak. Počeo je mojim otvorenim pitanjem „Zašto dijete plače kad dobije po guzi?“. Definitivno razlog nije bol jer dijete taj čin ne boli. Uzmimo u obzir da „malo po guzi” stvarno znači malo i po guzi, sve ostalo je nasilje u obitelji i ideš u zatvor (s punim pravom). Ne plače ni zato što je spoznalo razliku dobro i loše. Kamo sreće da je tome tako, ali nije.
Ali zašto onda moje zlato toliko plače. Zato što je vođeno instinktom. Zato što dijete zna da je taj čin pogrešan. Ne zna zašto, ne zna obiteljski zakon, ne zna moralne norme, ali zna da je pogrešno. Znaš i ti. Znam da znaš. Većina nas je pokleknula pred tim izazovom, ali tu se činjenice ne mijenjaju. Obrazac po guzi je pogrešan kao i UGG-sice u kolovozu. Nema smisao.

Kako onda obuzdati naše milo?
Nikako! Do određene faze dok vas ne krene razumijeti, apsolutno nikako. Obuzdajte sebe i svoje ruke! Obuzdajte svoje tanke živce jer ako sad pucate, što ćete učiniti kad vam dijete dođe na kućni prag pijano. Nemojte se zavaravati da neće. Hoće. I vaše i moje i svačije. I mi smo.

Obuzdajte se, udahnite i strpljivo čekajte dan kad ćete riječima moći djetetu objasniti zašto nešto ne može ili ne smije. Do tada, želim vam hrpu živaca, hrpu strpljenja i ponavljajte, ponavljajte i opet ponovite. Doći će dan kad će vas razumijeti i poslušati, a vas neće boljeti srce jer ste do tog cilja došli metodom „malo po guzi”. Kad vas kolega na poslu ne sluša i digne vam tlak, ne udarite ga po guzi. Nemojte ni vlastito dijete.


PETRA @ozithemadman

24-godišnja mama živahnog Ozrena, prijatelj svim nositeljima dobre vibre.
Završenog školovanja za turizam i na kratko zamrznutog školovanja za PR i marketing na VŠKM E. Bernays.
Odnedavno stalne adrese u Hrvatskoj, do tada u Irskoj i Tenerifima. 
Pisac u duši. 
Volim pozitivne i ambiciozne ljude s kojima su časkanja uz čašu dobrog vina ugodna za dušu.

2 thoughts on “MALO PO GUZI

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.